Писци и књиге IV

114 ПИСЦИ И КЊИГЕ

може изгледати као неки ултра-модернизам, у ствари је подмлађивање старога дарданелизма, — за који је изгледало да је нестао са престанком Звезде, — али без талента писаца који су се онда тровали и лудовали, п без светлих тренутака које су они имали. Но, поред тога, код Г. Петковића има новијих, и сасвим нових утицаја. То су утицаји данашњих српских песника и стихотвораца. Пре свега, ту је Милан Ракић, који је мало писао, али који је врло јако утицао на најмлађи песнички нараштај- наш. Г. Петковић је узео од Ракића неколико осећања: мрачан песимизам и осећање „опште, неминовне беде“ и „опште гнусобе“, поезију чекића што бије о чамову даску мртвачког ковчега, „мрачне добре раке и вечитог мира“, став песника који пореди себе са гробном хумком на којој је цвеће, а под њом и у њој кости без пути и „очи гадом и црвима пуне“. Но Г. Петковић и остали подражаваоцн нису ехватили и примили оно што је најбоље код Ракића: онај висок интелектуализам његове поезије, оно „силно задовољство осећати све“, што није свакоме дато, морални стојицизам којим он одговара на земаљске болове, ону кристалну јасност његовог изражавања, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које се огледа у