Писци и књиге IV

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 113

ских буради“, сви наши старији песници неговали су ту особиту алкохоличарску поезију. Г. Петковић је само задоцнели подражавалац наших алкохоличарских песника из старијих нараштаја. И цело то изигравање књижевног „бохемства“, „све је то једном већ било“, и то не тако давно! То смо још и ми запамтили, то доба пре двадесетак година, славно доба старих „Дарданела“, препуних истераних гимназиста, отпуштених практиканата и путујућих глумаца, „Дарданела“ у којима су се тако добро осећали наши литератори тога времена. Ми смо тада доживљавали прва рушења наших младих илузија, гледајући како велики приповедач, тако мек, нежан, поетичан у својим ведрим и идиличним приповеткама, у рано јутро, закрвављених очију, празни оканице, или како етерични, отмени елегичар, који је цео наш нараштај уљуљкивао музиком својих складних стихова, у блатавим високим чизмама и упалих очију, на искап празни серије полића, са шљивовицом. И тај алхокилизам, то глупо и старинско схватање да Геније, Песник, не сме да живи разумним, пристојним и уредним животом обичнога човека, та ружна и ниска навика, сада се понова јавља код неколико младих шкрабала, који после неколико у зноју лица свога искованих сонета сами себе про-

глашују песницима. И оно што Г. Петковићу Писци и КЊИГЕ 8