Писци и књиге IV

а · ПИСЦИ И ЕЊИГЕ

Верлена п Бодлера, колико београдска Скадарлија подсећа на Латински Кварт и Монмартр, кафана код Три Шешира на Мосгатбиле5, Уасћеће п Стар Мог, колико ракија, отачаствена. ракија, „ракија мајка“, што рекао Кочићев Симеун Рудић, подсећа на апсент, на „бледи апсент са перверсним очима“.

Но поред тога карикатурног декадентства, из четврте руке, има у поезији Г. Петковића и других туђих слојева. У овој модернистичкој књизи, која има претензија да је последња реч суптилизоване поезије душе и сна, пма наше старинске романтике од пре педесет година.

Схватање Песника, вишега бића, ван људи и изнад људи, Песника коме не излази из уста: „Ја, Ја, Ја!“, којега „свет не разуме“ и који пати од нискости средине у коју га је судба бацила — то је чисто романтичко схватање. Затим, старинска романтика је и она врло јака алкохоличка нота у поезији Г. Петковића: његове бистре рефлексије „крај пуне чаше“, навика да пићем пере „очај“, жеља да буде „пијан довек“. И то је тако старо чак и код нас! Почев од Симе Милутиновића, који је певао „Пјана крчмо, и отац и мајко!“, па до филистра Јована Суботића, који је писао Типик пића, и Мите Поповића, „браца Мите“, који је желео да му се дигне споменик „од вин-