Писци и књиге IV

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 111

је имала и разлога ако не опстанка а оно разлога постанка, декадентска, поезија, као далек одјек или ослабљен талас, довукла се до нас. И двадесет година касније, она се ревносно гаји на периферији Културе, у балканским земљама, и допире сада до Младо-Египћана, Младо-Персијанаца, и њима сличних.

Код нас је та проблематична „нова, уметност“ дошла тек из треће руке: преко Хрвата, којп су је упознали код Чеха, који су је опет од своје стране позајмили од вечитих имитатора п књижевних мајмуна немачких. Али код Г. Петковића позајмица је још даља. Он је некултивисан човек, који је мало читао. који мало зна, који се није даље макао од Земуна, пи мање но ико он је у стању да нам да нов израз модерне душе, која је тако сложена, п модерне уметности, која је у толикој мери интелектуална. Његово „цвеће зла“ је одвећ кржљаво, и он нема чак ни доследности ни храбрости да до краја иде у том „укрцавању за Содому и за Гомору“. Поезија Г. Петковића јесте једна неука и груба имитација. Декадентетво није никада била лепа ствар, али Г. Петковић је успео да га отера до крајЊих граница аперда, и да да његову грубу и простачку карикатуру. Простачка карикатура, да, то је одиста права реч! Поезија Г. Џетковића исто толико подсећа на поезију Пола