Писци и књиге IV

110 писци и КЊИГЕ

својих узора, певали оно што нису осећали, претеривали да би изгледали смелији и оригиналнији. Само, декадентска поелија била је у моди у Француској пре више од двадесет година; још 1885 један од њихових естетичара отресао се и појма и имена декадентства, школа, се преображавала, од деведесетих година нестајала, и данас се сасвим изгубила. Најбољи међу најбољима судили су и осудили ту књижевну перверсију. Декадентска књижевност, — писао је још пре двадесет и две године дивни Гијо, — „са свим својим сјајем и свим „својим „сшрвинама“, јесте у ствари врло проста књижевност; под изгледом 60гатства она крије корениту сиромаштину не само идеја, но и осећања и живота; она почиње враћање, заобилазним путем, ка поезији осећаја, слика без везе, звучних и празних речи, што карактерише дивља племена; и та поезија дивљих племена има то огромно пренмућство што је искрена, док ова није. Самозвани рафинисани духови у ствари су симплисши који себе не познају; Олазпрани који мисле да су „начинили пут око свих идеја“ јесу незналице које нису обишле ниједну идеју; ти људи који имају одвратност од живота јесу дерани који још ни за тренутак нису живели“ (Т' Ат ам ропл аде тив з0остоодгдие, р. 316). Пропала, претучена тамо где је лостала, пи где