Писци и књиге IV

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 109

Милана Ракића, Симе Пандурозића, па чак и веселог Аттат-а Птра-а.

Бодлер и Верлен су истински песници. Верлен се у појединим тренутцима лењао до висина великога песника и на блатавом дну његове душе било је толико зрневља бисера. И „бедни Лелијан“, сав разривен и душевно и телесно, у отимањима између затвора и болнице, певао је искрено, са искреношћу дубоком и дирљивом, сву ту своју душевну и телесну беду. Бодлер, о коме су последњих година писане читаве психопатолошке студије, по сопственим речима „култивисао је своју хистерију са уживањем и ужасом“, поредио своју душу са гробницом, а своје срце са застртим добошом, на коме се добују посмрни маршеви, и молио Бога да му да снагу и храброст да своје срце посматра „без одвратности“. И један и други били су добри песници зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали своју душу, Сама њихова поезија је никла на једном нарочитом тлу, као отровна гљива на трулежи старога стабла; она се развила у једној нарочитој атмосфери умора и нервозе.

То њижово што су певали било је ново за друге, а како код песника мода има исти значај као и код жена, јавила се за њима гомила подржавалаца, који су навлачили лавовеску кожу