Писци и књиге IV

108 Писци И КЊИГЕ

Поезија Г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка. Од Утопљеног Звона Герхарда Хауптмана, у преводу Г. Ристе Одавића, п Млакиг Душа Г. Вељка Милићевића скрпљен је наслов: Ушопљене Душе. Са Г. Петковићем се десио један занимљив случај: тај песник са силним претензијама на оригиналност, присталица теорије „ретко, то је добро“, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један обичан подражажавалац. И због тога му се има учинити највећи прекор. На крају крајева, зашто један песник да не пева оно што му се пева Нема данас никога ко би могао изићи са захтевима наше старије публицистичке критике седамдесстих година, и у име уско схваћеног реализма тражити политичку и социјалну, управо партијску тенденцију у поезији. Данас се у по езији захтева искреност п спонтаност. А то је онога чега у поезији Г. Петковића никако нема. Његова. поезија је афектација болова које он не осећа, подражавања песницима које у ствари не схвата, песничка веџбања ђака који је научио нешто стихова да пише. Има у њега и Боддера и Верлена, из треће или четврте руке, има п наше романтике шездесетих година, има