Писци и књиге IV

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 107

Г. Петковвћ је трансцендентална појава у природи, и он има чула која други људи немају:

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага, Али речи твоје нисам мого наћи.

Његова жеља: „да слушам прошлост и мртве славује“. Његова „мртва прошлост“ још је и „прошла прошлост“. Он је, као Јанус, са два лица:

Мрачан и ведар ја идем животом До старих црних и светлих обала...

Његова мисао прави чудне излете „кроз гробове у мртве минуте“. Он се шета кроз „алеје бола“ и по „предграђу тишине“. Њему је особито драг „облик заборава“. Срце му живи у „бањи тишине“, Код њега ништа није налик као код других људи:

„сан мој на сан не мирише.

То може коме изгледати и врло смело и врло оригинално, али ништа лакше но обделавати такву поезију. Логику треба бацити под ноге, ваља презрети смисао речи, спаривати речи које никакве везе немају, говорити све што на ум падне. Само, таквих „песника“ било је и пре декадената и симболиста, али су им људи давали другојаче име...