Писци и књиге IV

106 ПИСдИ И КЊИГЕ

која више воли сан но јаву, више инстинкт но разум, хотимично хоће да буде тамна, мутна, да говори онако како је не посвећени не могу разумети, да буде за „обичне филистре „неџоњабл“ “, што рекло литерарно Бранково Коло (1911, бр. 31-32, стр. 210). И зато Г. Петковић, саевим- не расповнавајући више „израз божјег света“, говори тамно, мутно, сибилски; целе песме његове немају никаква смисла, п сам песник не би био у стању да каже шта гначе та бесциљна гомила празних речи. Признати ваља да је Г. Петковић ту имао успеха, нимало завидна у осталом. У целим песмама има оволико смисла, као у почетку Глади Мира.

Саранио сам љубав ко дан црне шуме. Ко дубине остареле непозпати мрак; Саранио сам љубав што се не разуме.

Око његове „дивне“ драге, коју „ангели дворе“, стоје наде

И плаве мисли, и све оне пруге Велике среће...

У једном несумњивом часу „разума сутону“ пева:

По мртвом дану месечина бела И ход тишине прелива се у тон Тајанствености, у разума сутон, Свет илузија до самог опела