Писци и књиге IV

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 121

једног од оних несрећних људи у чију слабу главу ударило је јако вино литературе.

Оно због чега је требало, и то оволико п овако, писати о овој књизи, то је што у њој ваља видети један нарочити појав, што је она последњи и најгори израз једног књижевног покрета без смисла и без основице, што означава пароксизам и бедан крај наше „Декаденце“, која је готово пре умрла и но што се родила. Ваљало је, ма и негативно, указати на ову књигу, јер она боље но ишта показује како је та самоввана. „Модерна“ једна стара и рђава ствар, и како значи не корак у напред но корак у назад. Млади људи, „они који долазе“, који у својој необавештености и наивности оклони су да у свему што је другаче виде ново и напредно, могу у овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има у том проблематичном модернизму иу 1 поабаној „новој уметности“.

И најзад, ваља се зауставити на таквим књигама, јер оне ипак посредним путем нешто доказују, јер ипак имају извесних негативних заслуга. „Нове“ и „модерне“ књиге као што су Утопљене Душе гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу:

„Поезија, то је здравље“; оне нас упућују да ценимо искреност, природност, чистоту, веру,