Писци и књиге IV

120 Писци И КЊИГЕ

Лаза Костић који је, задоцнивши за читава пола века, залутао у Београд; то је браца-Мита Поповић који је нешто начуо о Бодлеру; то је Г. Сима Пандуровић који нема талента; то је Г. Светислав Стефановић који није читао немачке „мислиоце“ и нема филозофских претензија; то је Аттат Гфоа! који је престао бити „далду“ и постао „ђоћете“ — то је сваки други све друго и само не Г. Владислав Петковић !

=

Ове што је овде нанисано није написано лично ради Г. Петковића. Њему је прошло тридесет година, и када човек у том добу објављује оваке књиге од њега треба дићи руке. Њега не треба ни осуђивати, јер је он, будући једна жртва литература, пре за жаљење но за осуду. Ваља одбити из све снаге чудну идеју двојице младих хрватских литератора, који су у Нтоагвкот Роктефи, спљетском Јидји и београдским Радничким Новинама, у Утопљеним Душама видели „српску стварност“, одсев једне оболеле средине, израз патолошког стања српског друштва. Одбијајући то уопштавање које нема никакве стварне основице, ваља ипак рећи да Г. Петковић не представља искључиво сама себе, једног типског болесника од лишералшуриса,