Писци и књиге IV

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 119

Чобанин се тако смеши мило, боно!

Шта ли сања и ког гледа сада у сну: Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуика... вода пљусн/у

Небо пуши, земља ћути, мир свуда влада; Све је немо, таито, вечно, нигде гласа;

Све бескрајно, недогледно, као нада,

А чобанче вода носи без таласа.

Од искони, од векова све постоји, Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал помоћи не зна дати.

А због грехе што учини река иста Сунце сија, као и пре: топло благо; Поветарац лако гази преко листа; Овце пасу, п вода се тако блиста.

Очајно за једног хипермодерниста п декадента! Овакве отужности о „пастирчету“ коме само још „фрулица“ недостаје, певао је пре педесет година у својој сладуњавој, анемичној и шипаричкој поезији Милорад Шапчанин, Само, тај „пастиркин друг“ није имао претензија да револуционише уметност и да, започиње „Модерну“.

Таква је поезија Г. Петковића: књижевно глумачење, песничко верглаштво, имитације без духа, без укуса и, што је најгоре, без талента, — јер у поезији таленат све извињава и све спасава. Г. Владислав Петковић, то је