Писци и књиге IV

130 ПИСЦИ ИП ЕЊИГЕ

година, да после опет потону у таму шестомесечних поларних ноћи Или се, најзад, Г. Стефаповић хтео мистификаторски нашалити пи са лаковерним критичарима Матичиним п простодушним читаоцима српским2

У сваком случају то је једна претенциозна симболистичка дрима, натегнут комад са неком мутном тезом, један од оних „модерних“ комада, које, после прочитаних неколико немачких п скандинавеких драма, ђаци Трговачке Акадеп банкарски чиновници пишу за драмски конкурс Народног Позоришта. И што је најгоре, горе од комичне садржине коју је довољно било препричати, то је невероватни банални, књишки, сасвим некњижевни стил којим је све писано. Цео свет говори једним истим језиком, мутним, отужним стилом Г. Светислава Стефановића. У комаду се воде овакви смешни разговори:

Два супарника, Иван п Петар, састали су се. И међу собом говоре ово:

Петар : Будите искрени, господине Павловићу, и признајте ми отворено што осећате у себи, да ме није могао нико други довести овамо по она особа, која је невиђено ушла са мном у вашу собу и коју и ви, као и ја, видите живо између нас.

Иван: Нисам ни видовит, нити патим од халуцинација и не видим никакву особу између нас, господине Николајевићу.