Писци и књиге IV

ТРИ НОВА РОМАНА 139

највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића. Постојала је увек бојазан да његове прве приповетке нису само топла сећања из младости, да у своме, тако субјективном и лирском делу неће бити у стању изићи из себе, и да ће цветати дотле док траје свежина утисака из младих дана и топлина младићске крви.

Нечиста Крв разбија, та страховања. Станковић се није исцрпао. Његови извори су много богатији но што се мислило. Он је у стању да изиђе из себе. И ако у овом роману има оних истих основних осећања као п у збиркама Из Старог Јеванђеља, Стари Дани п Божји Буди, и ако се, шта више, сусрећу врло слични, каткада исти типови, ипак има ту увек и снаге, и лаха, и топлоте, и оне старе, тако поетске чулности. Ту има свега старог доброг, са нечим новим и бољим. На свакој страни осећа се зрелпји таленат, веће књижевно искуство, шира ехватања и сигурнија рука,

Отанковић нам је раније давао портрете и епизоде. И у: овој књизи има ванредно реље(них типова: Софка, Ефенди-Мита, Марко, иду у најживље творевине које је Станковић до данас дао Али, у Нечистој Крви имамо нешто више: проблем и средину. Проблем, то је „нечиста крв“, дегенерадија једне богате куће, у којој потомци плаћају распустан и сладостра-