Писци и књиге IV

ТРШ НОВА. РОМАНА 151

„женијални“, богодани песник, пали бог у људске низине, створење више врсте које је у свему другаче од осталих људи, и које смртни људи, нижа раса и прашина људска, не разумеју! Поета није мртав, и ето га васкрсла у Милошу Кремићу, којем „замршене косе и меланхолични осмех на лицу“ одају божанско порекло. И Песник је природно узео став као да се фотографише. Он не живи, но игра улогу на трагично-комичној позорници живота. Он слуша себе како лепо и складно говори, и сам се опија својим бојадисаним речима и ритмичним реченицама И тим горе по јадну девојку која је његово литераторско глумаштво и реторику узала озбиљно, и која је испод његових лепих речи тражила нешто више и трајније !

И како је такав јунак све и сва у књизи, природно је било што у њој има и старинске сентименталности и позоришних суза и крика. У роману је нешто одвише љубавних исповести. И нама мало досадан изгледа човек који неуморно прича како жарко љуби и стално излаже своје љубавне ране. Мало одвећ се отеже то „вече свенулих мимоза“, и све то неодољиво подсећа на какав стари чежњиви немачки валцер који нема краја и који најзад удара на нерве. У тим сентименталним дугим, врло дугим ексурсима, писац подбадује, и то