Писци и књиге IV

О НАШЕМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ 157

ваља писати : „предвео“ но „довео пред“; „живем“ него „живим“; „оженити девојку“ него „узети за жену“ ; не „повозити“ него „повести“; не „тишији“ но „тиши“; не „почимље“ но „почиње“; не „останци“ него „остатци“; не „06љубљен“ но „омиљен“, не „гостови“ но „гости“. не „тједан“ но „недеља“; не „пратиоц“ но „пратилац“; не „скрајни“ но „крајњи“; не „плакати се“ него „плакати“; не „вуку за носове“ но „вући за нос“; не „добим“ но „добијем“, п тако даље. Остало што је Г. Андрић написао јесу лаичка причања, колико да се попуне ступци службенога листа који добро плаћа по ред. Најзад, све то може бити није од штете у једном месту где „материнску ријеч“ у јавности често представљају разни анационални типови. Е Остављајући на страну не мале језичне грешке које се лако омичу овом самозваном бранитељу српско-хрватског језика, вреди у његову писању истаћи извесне занимљиве ствари. На пример, убиствено мишљење ПЕРО Николе Андрића о београдским писцима ио њихову начину писања! Ми немамо срећу да се допадамо Г. Андрићу, и он то своје не-

расположење не крије Када нађе какву глупу.

грешку, он духовито додаје „Пустимо је дакле Биограђанима!“. Г. Андрић пише, даље, ово: „Над биоградским Теразијама лелујају(!) ми-