Писци и књиге IV

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 19

је много. полагао, једини је његов комад чија, садржина није узета из српске историје. Сви ови комади, сем Милоша у Лашинима (1886), нису никако штампани, а Трнова Круна п Хипатија нису ни играни и остали су у рукопису.

Шапчанинови историјски комади имају све особине наше историјске драме у опште. Шапчанин, као и наши старији драматичари, на позориште гледа са националне и моралне тачке гледишта. Као што је за Јоакима Вујића позориште било „нужна школа“ где се учи стварима „душеполезним и душеспасителним“, као шго је Јован От. Поповић сматрао позоришта за „школу где се људи уче“, тако и Шапчанин говори о позоришту као 0 „великој народној школи“, „јавној, најјавнијој школи приступачној за свакога“. У Богумилима је очевидно да је приљежно читао историјске студије о тој старој верској секта. Он је за своје комаде чинио извесне претходне историјске студије; сведок је томе његов чланак из 1886 Раваница, „један поглед у народну прошлост“. Али он је историју српску / износио наивно, нетачно, намештајући. Оно! што је јог једино било историјско то су биле декорације, рађене према. старим српским грађевинама, и костими, на које се тада први пут

1 Јавно предавање Милорада П. Шапчанина. Београд, 1878, стр. 22—24. 2%