Писци и књиге IV

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 29

ове бујне накудране власи; да стисне и љуби ове обле, нежне и чедне руке вечно, страсно, безмерно...

— Престаните, престаните, господине... разбуђујете већ давно стишале се боле!

— Пустите ме, пустите, госпо; допустите још који тренутак да уживам дражи ове јединствене слике.

— А моји угашени вулкани, зар да наново...

— Само још један тренутак!

— Имајте сажаљења према једној старој жени...

— Шта — зар између вас и ове слике данас нема, никакве свезе:

— Зар не видите: ни трага, готово ни једне цртице...

— И опет вичем: грозно!

— Има ли веће освете неба Ја сам ужасно много, много трпела! врисну госпа и покрије лице рукамал

Одиста, било је време да она покрије лице рукама, да се једном прекрати ова глупа и ружна сцена између једног младог човека, кога ни његово „песништво“ не извињава, и једне старе жене, којој такве луде говоре не допуштају њене седе косе, ма биле под белом капом са љубичастим тракама.

Сиромах Шапчанин! Он је толико полагао на те све поетичне приповетке, сматрао их за главни и најбољи део свога рада, а за њега би тако добро било да их никада није ни писао!

У.

Случај Милорада Шапчанина врло је занимљив. У њему су била два човека: један

! ПЏриповешке, књ. П, стр. 170—171.