Писци и књиге IV

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 831

је у целој српској књижевности само Јаков Игњатовић имао смисла за реалистичко сликање живота, Шапчанин осећао поезију обичнога живота и знао тачно и лепо да наслика обичне, нимало романтичне људе. 1867 написао је приповетку, управо слику, „Буди. старога кова. Ту је верно и топло описивао двоје старих, сеоског трговца Дамјана Папулића и његову жену Виду, и та проста и верна фотографија подсећа на познати пар, Тому и Томаницу, у Тургењевљевој Новити. Та слика, готово усамљена у ондашњој српској књижевности, показује у Шапчанину урођен смисао за реализам, природну способност коју он, на жалост, није умео неговати.

Шапчанин у томе правцу није сликао само поједине типове, но и поједине тренутке из нашег народног живота, или и поједине средине које су му биле познате. Приповетка Сургун јесте бегство његових родитеља из Србије носле Катанске Буне; Десеш дукалфа је његов доживљај који му се десио када је путовао да види своју сестру у Добриндима, у Срему; у приповетци Деда описао је оца своје матере; Људи старога кова су били његови познаници; у Монагу Ђенадију _ прича једну посету коју је у Фрушкој Гори учинио „Врдничкој Вили“, Милици СОтојадиновић-Орбкињи; у Сањалу има неколико епи-