Писци и књиге IV

36 писци И КЊИГЕ

сано не по стером канцеларијском језику, но, на срамоту „православија“, онако како пише „шантави Вук“:

„Прави руднички слог! Ни правописанија, ни словосочиненија. Што геачки, геачки! Шта му вначи „појам“ ' Бога ми ће бити поњатије. А као зашто је лепши „појам“ од поњатија: Па „околност“, „околност“, зашто баш „околност“ а не „Опстојателство“ 2... Чита даље па се заустави и најежи код речи „у мом округу“... Каквом „округу“! Какав „округ“, какви бакрачи!“ Ово је да се човек турчи!.. Све сам касап на ово мало јевика.. Тешко нама са данашњим попечитељством просвешченија !... Тако би, господо, и казначеј Сима умео попечитељствовати !...“

Треба читати целу ту добру приповетку, нарочито онај живо и хумористично описан састанак свих „отачествених казначеја“, са њиховим зулуфима, бурмутицама и великим ћилибарским муштиклама, у кафани код Девет Југовића на Сави, где су решили да плате издају двадесет шестог у месецу; треба читати ту пријатну приповетку, па осетити како је у Шапчанину био један добар реалистичан и хумористичан писац, који је био у стању да напише добру комедију из чиновничког живота, комад оне врсте коју је Бранислав Нушић почео својом Прошекцијом.

Несрећа је била за Шапчанина, штета је била за српску књижевност, што јеон у свом романтичарском васпитању мислио да нема