Писци и књиге IV

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 45

Богобоја Атанацковића Три зелене штибљињв. У једној из својих ранијих приповедака, Из зоре живоша, Шапчанин, причајући један свој љубавни доживљај из младости, вели. „И тако вам купим неколико књига, међу њима и Богољубове Пупољке, дам их што лешше повезати, па с њима на пошту. После неког времена ето одговора: кутија, и у кутији велика, кита цвећа, сам пупољак од белих и румених ружица“.

Не само као приповедач, но као писац уоште, Шапчанин је дошао до појимања да се приповетке не могу писати без историја великих и фаталних љубави, без много уздаха и суза, и без сентименталности он није схватао поезију. Он није осећао оно што је Манцони казивао: да поезија сама човеку до- ' лази, и да само тада треба писати, а када, се задихано трчи за поезијом, онда треба перо сломити. Та његова сладуњава и бледа књижевност одговарала је укусу онога доба, и читаоци су у њој уживали. Шапчанин је зато имао успеха тада, али исто тако зато га нема данас.

Срећом, у светлим тренутцима својим, када, није био збуњен лажном и књишком литературом, он је осећао поезију свакидашњег живота, обичне стварности, и дао топле и ин. тимне песме у којима је описивао своју скромну