Писци и књиге IV

АНТЕ СТАРЧЕВИЋ 59

он презире Немце, и његово политичко антиаустријанство у првом реду је културно анти“ германство. Праву европску цивилизацију у његовим очима представљају Енглези и Французи, док Немце броји међу „најнезнатније народе“, тврди да они „нису помогли никому, ни самим себи“, и изјављује да би више волео „бухе ловит него ли учити се из немачког књиштва“. „Само глупа и потлачена народа хвата се швабско барбарство. Ови народи на Истоку Еуропе глупа су кроз швабштину, потлачени кроз швабштину“. Он је запамтио тежак бечки апсолутизам педесетих година, и тврди да је „главни непријатељ: Немац“. У свом листу, који иде у аустро-угарску монархију, из лако појмљивих разлога, не може се навести све оно што је Старчевић говорио и писао против „кукавне Аустрије“ и „су. жанства аустријанског“. Оно што је он још 1869 писао у чланку Титзка, његова далековида, готово пророчка предсказивања с судбини Босне и Херцеговине, није ништа мање анти-аустријско и плаховито но оно што су писали београдски листови 1908 године, приликом Анексије.

Било би природно помислити да се овај велики анти-аустријанац, који објављује рат и Немцима и Мађарима, окреће ка Словенству, да, онако као људи из 1848, верује у сло-