Писци и књиге IV

60 ПИСЦИ И КЊИГЕ

венску солидарност, у „славјанску мисао“, или да у илирском идејама, којима, се у младости загревао, помишља на стварање једног југословенског блока, или, у крајњем случају, на српеко-хрватско народно јединство. Као негатор Старчевић је апсолутан, без ограничења, без апелате; словенска мисао, илирство, југословенска идеја, народна политика српскохрватска није имала огорченијег противника од њега. Овај некадашњи илирац, „Олавјанин“ и песник „мајке Славије велике“ из 1848 не само да одриче словенску мисао као политичку идеју, но иде право до неразумљивог и грубог превирања Словенства у опште, Словена као расе. Оловенство, словенска узајамност, то су за њега, — који је иначе више но ико веровао у речи, и чија је сва политика вербалистичка и сентиментална. — „празне речи“, „сањарије (без свакога садржаја“, без „темеља у прошлости“, без „разлога. у садашњости“, без „изгледа у будућности“, једном речју: „лудовање“. Он доказује, — онако како се такве апсурдне ствари могу доказивати, да између Хрвата, Чеха, Пољака, Руса, Бугара, нема никаквог јединства, ни крвног, ни народног, ни језичног! Он је одсудан и одсечан као сви фанатици и људи у лажним идејама: „Не има повестничног доказа, ни споменика, ни трага, да су Славјани били једно