Писци и књиге IV

АНТЕ СТАРЧЕВИЋ 63

јарка у Турској Херватској“, јесте из „виђене обитељи херватске“. Што је добро код Срба то је „херватско“. Орби немају ничега свога: „кроз осам вековах што нам књиштво тече, нејма ни трага о сербској народности, нејма, сербског књиштва, ни сербске народне повести“! Они што се данас зову Србима то су похрваћени Власи, Арбаваси и Цигани, прашина од равних народности, балканска фукара, „нечисти пук“, „нечиста пасмина“. Арсеније Ш Црнојевић, на крају ХУП века, са собом је „довабио“ у Аустрију ту „туђу пасмину; и она је „за дванаест година |тачно за дванаест година! научила херватски“. „Пасмина се данас прилично похерватила у овој Хрвалској... У херватских покрајинах Турске понешто натуца херватски, другде турски, булгарски, румунски, герчки. Ни у Кнежевини Ор. бији, ни по Унгарији још се није научила право херватски...“ И требало би читаве стране наводити о слепилу овог избезумљеног шовиниста, који је бацио историју под ноге, стварност одгурнуо као да не постоји, бунцао као у некој грозници, и брисао са лица земље целу једну стару и крепку расу, која је имала под српским именом неколико векова државне слободе и знатне историје, која је и у ропству манифестовала свој живот низом устанака, која је ство-