Писци и књиге IV

64 писци И КЊИГЕ

рила две националне државе, сачувала наш најчистији језик и најбољу народну поезију. Старчевић за све то неће да зна. Срби му сметају у његовом политичком систему, он их на просто укида, и над њима врши Вартоломејску Сечу, — на хартији, срећом. Али жалосно је помислити да је један син нашега народа; потомак херцеговачких Старчевића, чак син једне православне Орпкиње, могао да пише онакве гнусобе о Србима! И каква је то аберација могла бити код њега када је са очевидним уживањем овако причао мартирологију српскога народа, свога народа: „око 1434 заробише пасмине 50.000 хомадаг“; „вешала за ону пасмину бијаху најстраховитија верста смерти. Било да Хервати нису то знали, било да их је знао гнев преузнети, они нису кривце вешали: Сењани у Џерушићу набише их на ражањ, па их испекоше...“

У исто доба када тако канибалски говори о Србима, он је, доследан у своме слепилу, одушевљен за Турску као културну државу, и за Турке који су у његовим очима тако просвећени „да можа само иза Француза и Енглеза мзостају“! Он, либералац и народни човек, који се искрено згражао над сељачком бедом у Граници, налази да је хришћански сељак, и православпи и католички, у Босни и Херцеговини, огрезао у „непоштењу, не-