Писци и књиге IV

АНТЕ СТАРЧЕВИЋ 65

верју и бездушју“, да је то у опште „покварен, изрођен пук“. У исто доба он велича феодалне господаре у Босни и Херцеговини, бегове и аге, „најчистије херватске керви“. Само из мржње према Сербима, он је пун нежности према Бугарима, и, кратковид као што је био, неосетавши да је пораз Србије био и пораз целог српско-хрватског народа, он ће запљескати бугарској победи на Оливници.

Али, ради истине, треба помињати, да та његова политичка заслепљеност и свирепост на хартији није било само према Србима. Он није много праведнији и нежнији био ни према оним Хрватима чији је сав злочин био што нису делили његове идеје. Он је прокламовао да „најпогибелнији непријатељи Херватске нису ни Мађари, ни Немци, него сами Хервати“; он је своје политичке противнике Хрвате називао: „издајпици Херватске“ „лупежи“, „пашчад“, „смрадна живина“. Нико горе од њега није писао о првим људима нове Хрватске, о Јелачићу, Штросмајеру, Рачком; за Ивапа Мажуранића је говорио да колико је пута дахнус, толико је пута вешала заслужио. Ђуро Даничић, шаљући Стојану Новаковићу. Старчевићеву брошуру О гтепи 8етб, пише: „кад станете говорити о тој брошури, сматрајте га као човјека који на хрватске патриоте исто тако мрзи као на српске и

Писци И КЊИГЕ 5