Писци и књиге IV

АНТЕ СТАРЧЕВИЋ 83

близа упозна, и његове идеје више вреде но што се то обично месли. Он је био жртва свога необузданог темперамента, и вербална претерхвања изопачавала су његове основне мисли. Али ништа није био фаталније за њега и његове идеје но људи који су се сматрали за његове следбенике. Отарчевићева трагика је у томе што данас има ученике који стоје према њему као што данашњи немачки пастори стоје према Лутеру и француски опортунисти и панамисти према Робесајеру. Вели се да је Маркс, у последњим данима својим рекао: „ако има једне странке којој не припадам, то је марксистичка странка“; да је Старчевић у животу он би се са ужасавањем одрекао клерикалне и црно-жуте странке која. се покрива његовим именом. Он је почео рад са Еугеном Кватерником, имао је једно време уза се Еразма Барчића, Гргу Тушкана, О лвија Крањчевића и Хинка Хинковића, да најзад сав тај његов радикални и борбени национализам пређе у руке фирме — у ствари филијале, — Франк и Синови! То је трагично!

Не, Старчевић је заслужио боље следбенике но што су они која су од свега њетговога сачували само име, а нарочито он је заслужио бољега биографа но што га је стекао у лицу дон-Керубина Шегвића,

6%