Писци и књиге IV

90 ПИСЦИ и КЊИГЕ

њавицу из Сарајева, „који стајаше у Зорића“. „Овај оде Зорићу, прича Зелић, каже да сам дошао с дјететом, и представи ме у једној страни двора њему, јер је онде имао млого гостију од господе руске. Како ме види Зорић, удиви се и запита ме: како сам се усудио доћи, говорећи, ако сазнаду на граници Руси и уфате ме, да ме могу јошт у Сибирију послати. Предадем му ја дијете, и разговорим се с њим једну уру, докле сам њешто вечерао и докле су коњи мало отпочинули и позо: бали зоб. Затим се с њим опростим и пођем, и он ми даде 15 холандеза у злату, говорећи ми: „Не старај се за дијете, п ако те пропусте у Русију, ја ћу знати какву ћу милостињу дати манастиру Крупи““.

Толико су наши писцм забележили о генералу Симеону Зорићу. Они су писали о њему само са једне тачке гледишта: као о богатом и моћном човеку у Русији који није заборављао своје сународнике. Али, сем Текелије, они нису ни помињали оно што је било главно код њега.

П Сава Текелија има потпуно право: генерал Зорић био је један од главних љубазника руске царице Катарине П, и за свој чини