Писци и књиге IV

ГЕНЕРАЛ СИМЕОН ЗОРИЋ 89

тавао. Проћу његовога двора дао је он начинити кадетски штифт за 30 кадета, који јеон својим трошком надбио и содржававао. Зорич био негда милостник Екатарине, у вејем његовом обхожеднију хофман. Али припознаје се да је фалио што се није хотео Потемкину покорити, који је царицу владао, и тако Зорич из милости испао. Он је пре два месеца дошао из Маџарске, и тако много ми је казивао о својим путешествију. Ту почастивши се три дни, пођемо даље“.

На Зорићева врата закуцао је још један Србин, наш сјетсив оадатв, далматински калуђер Герасим Зелић. Он је у два маха ишао у Русију, и тамо се гостио и просио код „високе господе једнородаца“, српских официра у руској служби, генерала Чорбе, Хорвата, Косанчића, Подгоричанина, и других. Међу осталим походио је и најчувенијих од тих „једнородаца“ у Русији, Зорића. У своме лишио он прича како је, приликом другог свог путовања у Русију, 1787, дошао у Шклов „славном и странољубивом Србину генералу Симеону Зоричу“.: Он је донео препоруку од калуђера манастира Крупе, и хтео је да свога нећака смести у генералов војни корпус. У Шклову нађе једног Орбина, Димитрија По:

1 Житије Герасима Зелића. Овеска 1. Београд. 1897 (Издање Српске Књижевне Задруге), стр. 169—174.