Писци и књиге IV

42 писци и КЊИГЕ

се његова грабљива планинска душа, да се никада више ничим не да заситити.

Али више од свега Сремац је мрзео радикално-социјалистичког учитеља, и даје као Данте имао да одређује муке у паклу земаљским грешницима он за учитеља. не би штедео усијаних верига и растопљене смоле. И није без нарочитога значаја да је Сремац отпочео низ својих сатиричних и хумористичних приповетака једним жучним нападом на напреднога учитеља у једном отровном партијском листу у унутрашњости, и да је тај рад после још два пута прихватао и раширивао.

Један његов политички пријатељ, у органу њихове заједничке странке, пспричао је тај случај. Сремац је, као ревизор, наишао на

„учитеља „који у место српскога родољубља | негује политичке утопије индиферентнога кос| мополитизма,“ Он га није реферћсао школској власти, „али после није могао довољно да се искали над таким „народним просветитељем““. У кругу својих политичких пријатеља он је причао тај случај, китио га и проширивао тако да је начинио карикатуру учитеља радикалца. Политичким приповеткама се то карикирање противника допало, навале на

: Стево Чутурило: Сремчева прва приповешка, Српска Застава 1906, бр. 264.