Писци и књиге IV

146 писци и КЊИГЕ

Ја осећам ипак, испод свежих грана И калема нових, да, ко некад јака, У корену старом струји снажна храна, Неисцрпна крепост старинских јунака...

И свеску, разумну љубав према своме народу

нико није боље изразио но Г. Ракић, у песми

На Гази-Месшату, — на трагичну месту где

су велики црвени божури изникли из племе-

ните крви бојних другова Честитога Кнеза и

прекрилили „страшну костурницу“ косовску: Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река, И: да нам се душе опасности плаше,

Добра земља моја, лажу! Ко то воли

Данас, тај те воли, јер зна да си мати,

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,

Не могоше ником свесну љубав дати.

И данас кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем! И ваља читати дубоке косовске песме Г. Милана Ракића, испеване на самом Косову, и поредити их са оним празним алкохоличарским косовским песмама шездесетих година, испеваним у београдским механама и у новосадским бирцузима, па видети колики је напредак учинила не само наша поезија но и наше осећање.

Ако би, као песник у опште, Г. Ракић имао

маса аза =