Писци и књиге IV

нови песници 158

„бојних песама“ Мите Поповаћа, — нека чита Родољубиве Песме Г. Вељка Петровића. Ова срчана и бунтовна књига доказује у исти мах да у Војводини, која је сто и педест година давала писце делом српском народу, није изумро сој њених националних песника, и да у тим „равнима лењим“, у тој земљи „златног ропства и отровних сласти“, живи још стари дук народног поноса и енергије, онога, што су пре два века донели балкански претци. И Г. Вељко Петровић је сам собом жив доказ колико има увек националне снаге у оних који су некада српском народу дали Доситеја, Обрадовића, Јована Ст. Поповића, Змаја и Јакшића.

Родољубиве Песме неће се извесно допа: сти онима које песник назива: „надути денди, сноби, булеварски гладни хрти“. Али тим боље по Г. Петровића! Он је дао једну у целини добру књигу, пуне снаге и вере, у којој има неколико изврених песама: Сриска Земља, Поврашањ, Кенигрец, Србији, Војводино стара... песме које стоје на висини наших најбољих патриотских песама. И то нису старе новинарске идеје у баналним и овешталим речима но осећања модерног човека у оригиналној књижевној форми. И шта наводити! Или севршетак Кенигреца, „херојску лудост“ српског граничара, како