Писци и књиге IV

= сл

СТЕВАН СРЕМАЦ

Наравно, причају све исто. Што данас један исприча, кров неколико дана заборави; али је упамтио онај други, и сад овај прича првоме то исто, као своју, и овај слуша као новину и чуди се“.

ј Такав и толики материјал је ту. За Сремца, иначе доброг ока и одлична посматрача, настају праве тешкоће када почне сређивати

| материјал, вршити композицију. Он је слабе

"маште, и Драгутин Ј. Илић прича како му се | Сремац жалио како тешко пише: „Не иде! Пробао сам да измислим макакову причицу, макакав сиже... Управо и не знам како се то измишшљава...“! И зато он прибира анегдоте и конкретне случајеве да му послуже као предмет приповедака. У његовим бележницама има, приличан број забежених тих „сижеа“: „Луди Кум Мо. МА Сви пијани, кум одвео кумицу, траже је, једва је нађу код кума“. „Случај са Зебићем и поклоњеним прасетом“. „Један у селу прима одговорност за све кривице“. Божићна печеница је развила овај забележени догађај: „Позват о Божићу; потписује меницу“. Потка Ћир-Моше Абеншаама је ова забелешка: „Хаџи-Јаков Абеншаам, Јеврејин код Касине“. Јусуф-агини политички тавери изишли су из забележака: „О краљу Милану и Јовану Баличевцу“.

1 Летопис Малаице Српске, 1908, књ. 252, стр. 88.