Писци и књиге IV

=

СТЕВАН СРЕМАЦ (1

ности и брбљивости.“ И извесно да он свом причању никада није умео да да сразмера, да је као композитор био слаб, да није никада знао савладати свој обилни материјал, него се дао, претрпати пи понети њиме. Он има много да каже, он воли да прича, њега причање занима п драго му је само себе да слуша, и када већ једном почне, он се не зна зауставити. Нова епизода јури за новом епизодом, а у описима, личности он не зна шта ће са обиљем црта и појединости које има на расположењу.

Пуно његових прича су у основу мршаве анегдоте, преко мере проширене и појединостима п епизодама претрпане. На пример: цела Ивкова Олава, продужен је опис једнога весеља

веселе браће који су се запили на једној |

слави) или Поп Ћира и Поп Спира, где се на неколико стотина страна испричала народна, причица о избивеном зубу и подметнутом коњском. Тако. Пера Дружески, Ћир-Моша Абеншаам, Чесна старита, где добра половина прича нема никакве везе са предметом.

Сремац врло често врши те дигресије у при- |

чању, уношење епизода и описа без везе са! главним предметом. Он то осећа, а често п'

каже. Тако је у Вукадину „Глава 11 у којој има о свачему више него баш о самоме јунаку ове приповетке, то јест о Вукадину.“ Исто тако у Поп Ћири п поп Спири: „Глава четавраа.