Писци и књиге IV

СТЕВАН СРЕМАЦ 85

ђење његовог чудесно верног, фотографски ухваћеног диалога. Није најбољи, али је врло карактеристичан диалог Нишлија у ЈексикХамији када говоре о Мицковом путу у Јерусалим и расправљају да ли је он хаџија или не.

— Апија, мислим, вели један, — адет је да донесе у цркву голему икону, па топрв тог може да се рече и да се вика аџија да је,

— Јок, вели други. Тој си је чине големаши и чорбаџије, а од сиротињу и фукару, демек, не иска се тој!

— Ама, истин', умеша се опет један, аџија мора да пушта браду. Кад си пушти браду, таг је, рече, асли аџија...

— Ахааа! Што си па овај збори! вели један. Браду си има и јарац, па се па не вика и признава аџија да је!...

— Па саг, демек, ово наше магаре Мицко, а за што саг не може да се каже аџија, а, бија је, демек, на Свети Гроб!...

— Не може да буде, тврди један.

— Е, за што не може да буде!

— Ете за тој — што не може! одговара други, а Мицко слуша и у њему се само кува.

— Може, вели, вели један савијајући цигару — може да буде аџија, — ама турски аџија, а.наш аџија да буде, јок!...

— Турски не може; зашто на Ћабу неје бија...

— Може чифутски аџија да буде, — и њим ги је Светиња, ете, у Јерусалим...

— Не може, бре, ни чифуцки! Јеврејске