Писци и књиге IV

96 ПИСЦИ И КЊИГЕ

аџије се, зар не знаеш, не врћу дом, већ там: остану и там умру... вели један.

— Па, бре, таг наш Мицко ич неје-аџијаг: викну зачуђено један.

— Неје аџија! повлађују сви.

— Јес је аџија! упаде један значајно и пусти густ дим. Јес" је аџија — ама јексик-аџија/!...

— А: јексик-аџија може — а асли-ацџија, аци- Мико да се рече, — јок! потврђују други.

—- Аџија јок! прихватише сви, а јексикаџија може!..

Све те особине, и реализам типова и го- ' вора, ју првом реду дају ону велику и готово потпуну стварност која остаје од Сремчевих приповедака. Али поред тога особиту вредност и занимљивост даје његов особит начин изражавања, врло реалистичан, врло живописан, ·: са непредвиђеним фигурама које изненађују, : насмеју и остају, са рељефом у стилу, који. се иначе тако ретко виђа код наших приповедача. Неколико примера. Отегла је јака зима;

практиканти се „постарали, па јој желе у очи

погледати у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јесењих мразева купили, и које ће почети отплаћивати тек о илијнским врућинама (Божићна Печеница); „...чичаЈордан метну преда њ четврт хлеба и три струка. праси-лука, дугачка као ишчупане палме“ (Чича-Јордан); У Ивковој Слави јавља се гарави чочек Кара-Бибер, „због које се почешће ·