Писци и књиге IV

ДОГМАТИЧКА КРИТИКА. 8

Свакако, ако се под речју наука разуме нека стална, вечита, апсолутна истина, која, важи за сва места, за сва времена и за све људе, један систем непромењивих формула и законик неприкосновених правила, књижевна критика у том случају пије наука. Потпуна и одређена. теорија лепог и не постоји, и ко зна да ли ће икада и постојати. Строго узев, ми тачно и не знамо шта је то лепо, из простог разлога што је лепо, као и све наше идеје, у непрестаном мењању, што живи том променом, што је „уметност вечито стварање.“ Но онда ни историја не би била наука, етика још мање, као ни све оно што проучава људе, њихов живот, идеје и осећања, све што се тиче човека, релативне, пролазне, трошне стварке у вечности и у простору. Фонтенел је назвао историју „опште примљеном басном“, Жан-Жак Русо тврдио је, да је она „вештина одабрати између више лажи,“ Тен, чије су научне претенсије биле велике, назвао је „прошлошћу онаквом какву је види један темпераменат,“ а један од највећих историка нашега доба, Фистел де Ко зиж, рекао је скептички и са пуно непоштовања према „учитељици живота“: „историја но служи ничему.“ Ако је етика за једне: примена психологије, наука о социјалном животу, хигијена душе, равнотежа између личности и друштвеног интереса, она је за

· 1#