Писци и књиге VII

М. М. УСКОКОВИЋ 119

дао равнотежу у души, пометен, избивен из колосека, без темеља и корена, он се као слаба трска, тужно цвилећи, повија под свима ветровима живота. У једном тренутку очајања, у потреби да се на некога у животу наслони, он је пружио руке ка Вишњи, која је као сен прошла поред њега. И најзад сам, потпуно сам, без љубави, без породице, без пријатеља, без снаге за борбу, без воље за живот, без идеала и без вере, чак и без илузија, без свега онога што може служити као опруга оној бедној гомили костију и меса што сачињава људско тело, он је себи просвирао куршум кроз чело.

И тако је свршио Чедомир Илић, душевни брат Милоша Кремића, други духовни син Г. М. М. Ускоковића.

Ез

Да ли је Г. Ускоковић сликао у Чедомиру Илићу једнога човека или један типг Изгледа, пре један тип, онако као што је Тургењев у својим јунацима сликао наизменичне нараштаје руске, а Емил Зола поједине сталеже француског друштва. Чедомир Илић подсећа на јунаке Тургењевљеве; то је Нажданов у ЛНовини. То је сасвим словенска природа, управо руски тип, магловит, нерешљив, слабе воље, без енергије, живо биће сведено на „рпу сивога пепела“, како вели Рускин, један од оних људи који не знају ни шта хоће ни камо иду, и које живот баца на својим таласима као какву