Писци и књиге VII

120 ПИСЦИ И КЊИГЕ

олупину. Ти људи воле фразу, и опијају се речима. Са извесном племенитошћу у духу, ако не у души, они у младости узимају већи терет но што га могу понети, и бацају га када се прва препона покаже. Од њих каткада постају самоубице, често очајници, а највише отпадници. Њихова „трагична кривица“ је што немају воље. Оне опасне „мартовске иде“ кроз које један човек пролази, оно критично доба имеђу двадесет пете и тридесете године, када треба наћи своју равнотежу и свој пут, те године у којима се слаби крхају, а јаки изилазе прекаљени, по њега су фаталне.

Не би се могло рећи да је Чедомир Илић сасвим фиктивна романска личност, и да Чедомира Илића нема у нашем друштву. Њих има, али у колико их има они су врло ретки. Колико је код нас људи који су се убили што им се замрсио чвор живота, што су били несрећни у љубавии у бракуг Наши бродоломници у животу не убијају се; готово сваки од наших Робинсона најзад исплива на своје острво. Чедомир Илић је из Западне Србије, из наше ведре и активне Западне Србије, где су „руске душе“ тако ретке, и где људи нису слабићи, магловити и меки. Он је више књижевна фикција, романска конструкција но жива личност из стварнога живота. Он нешто одвећ подсећа на „фаталне људе“ старога доба, има у њему више Вертера, Ренеа и Обермана но једног нашег паланчанина из Западне Србије с по-