Писци и књиге VII

132 ПИСЦИ И КЊИТЕ

у свом животу никада ничим нису занели,

који суи у најранијој младости били „реални“ · и „практични“, то јест гледали само свој.

мали лични интерес, и по којима би се свет задавио у блату егоизма и ниске свакодневнице. И какав би јадан био овај свет када би се у њему чули само укочени, залеђени старци, којима је старост, по речима великога моралисте, зборала не само лице ноим дух! И ако се из тих сјајних идеалистичких лептирова, обратно реду у природном свету, врло често ишчауре гадне гусенице, ипак они у једном тренутку представљају виши идеал ·" коме се тежи, душу и савест целога једнога доба. Са рационалне тачке гледишта, они имају право. Младост, у својој племенитој незаинтересованости, у неограниченој вери у напредак, у напону своје снаге, још не нагрижена црвом сумње и „искуства“ — такозвано „искуство“ је готово увек само слабљење и душевне и физичке снаге — младост има право. |

И зато не осуђујмо Чедомире Илиће! Гледајмо у њима жртве мисли и бродоломнике идеала. Не рецимо: хроми идеали, но: хрома, кљастава, кукавна људска природа, створена од блата, и која не може да се

дигне изнад блата. =

Ж ж · Као роман, Чедомир Илић означава на-

предак у књижевном раду Г. Ускоковића. И ако су Дошљаци, писани према добрим француским узорима, били боље скопљени и из-

раван“