Писци и књиге VII

М. М. УСКОКОВИЋ 133

"ведени но остали романи српски, ипак је у њима било развучености, понављања и ударања у страну, нарочито било је извесне старомодне сентименталности. То је био роман који је, по композицији, подсећао на модерне реалистичке романе француске, али по развучености и осећањима личио на немачке романе. Чедомир Илић је много боље изведен. Он је збијенији, градиво је боље распоређено, унето је само оно што је најважније, или бар најкарактеристичније. Сразмере су добро одржане, излагање је мирно, у целом делу осећа се нешто трезвеније, поузданије, сталоженије. Г. Ускоковић се није ослободио свих својих ранијих списатељских мана, из доба када је писао Гтартета Упаг, али. је очевидно да их се ослобађа. Он улази у тон правог реалистичког романа, и извесно је да ће његов нов роман бити још бољи. Овакав какав је, Чедомир Илић је и по форми добар књижевни посао. То је можда најбоље компонован српски роман. Својим последњим делом Г. Ускоковић доказује да се и наш роман и у формалиом погледу подиже и развија.

Чедомир Илић не само да је боље сложен, сразмернији и трезвенији, но што су Дошљаци, но је, и ако мањи, једрији, садржајнији, и даје ширу слику. Дошљаци су готово само једна сентиментална ђачка љубавна историја, на коју је, прилично усиљено у осталом, накалемљен проблем о људима из „корена истргнутим“. У тој историји Милоша