Писци и књиге VII

ТРИ МЛАДА ПИСЦА. ВЕЉКО МИЛИЋЕВИЋ: БЕСПУЋЕ. Сарајево, 1912.

Гг. Вељко Милићевић је добро учинио што је у засебној књизи издао Беспуте, овећу приповетку — или „краћи роман“ како је сам назива, — која је првобитно изишла у Српском Књижевном Гласнику за 1906 годину (књ. ХУМ. Приповетка, поред једне нове главе, У], готово сасвим је онаква каква је пре шест година изишла. Без овог новог издања Г. Милићевић је био у опасности да готово буде заборављен као писац.

Случај Г. Милићевића је занимљив. Он је почео писати још врло млад, као петнаестогодишњи дечко, 1901 у М/адој Мтуатзкој. 1903 јавио се у Српском Књижевном Гласнику, и то је био најмлађи сарадник којега је овај часопис икада имао. Његови први радови, Мршви Живош, Беспуће, Вихор, привлачили су пажњу зрелошћу мисли и извесним књижевним ставом, и на њега се одмах полагало као на једну од младих нада српске

· књижевности. Он је отпочео добро као ретко

ко, и према првим његовим радовима веровало се у његову лепу књижевну будућност. Али Г. Милићевић је застао тек што је почео ићи, и десило му се оно што је најопасније