Писци и књиге VII

138 ПИСЦИ И КЊИГЕ

за једнога писца: отишао је у новинаре. Књижевност је готово сасвим напустио, и тек са времена на време јављао се каквом мањом приповетком. Његове новије приповетке знатно су заостајале за првима, некоје, пак, као Црне Ријеке, Анархиста, Сеншиментална авантура Андрије Тадића, сасвим су слабе. Откуда и зашто то2 На то би се могло дати неколико одговора, који један други не искључују. Али стоји чињеница да је Г. Вељко Милићевић боље писао када му је било око двадесет година но што пише сада када се приближује тридесетој, — критичној години када се човек или ломи или стаје на чврсте ноге.

Беспуће је тешка, суморна приповетка, за коју је тешко замислити да је изишла из пера врло млада човека. Писац је са прага живота видео животне тмине и ругобе, и много више предосећао, предвиђао и нагађао во што је преживео, видео и разумео. То је више морална аутопсија једног сувременог младог Србина, којега је велика варош као и Ива Полића у Ћипиковом роману За крухом — помела, исушила и као исцеђен лимун одбацила у његов суморни завичај, на обалу Уне. Он се вратио у свој забачени родни крај и у мемљиву родну кућу, и тамо се „сакрио од живота“. Цела приповетка је детаљно излагање оболеле воље, чамљења и мутвих стања свести Гавре Ђаковића, невеселога јунака ове невеселе приче. Он је сасушени плод на дрвету цивилизације, млади старац

аноненринивнн и иаеаћлирранитесрњрн па вавнеа казнене меда брини ти еден 4 пене а

падина

маареанатуни провере: