Писци и књиге VII

ВЕЉКО МИЛИЋЕВИЋ 139

који је душевно умро пре но што је и почео живети. Његов случај је ово: „... овако кад му је умрла воља за све, кад не може да се снађе, кад нема снаге да се тражи, ни смјелости да се држи, када га је укочила и скаменила мемла и чама једне плитке средине, он се осјећао тако сам, одвојен од свега, као у једној страшној бескрајној пустињи без хоризоната. Гурнули су га у школе да буде господин, одвојили га од земље и народа, спријечили га да ухвати корјена у земљи из које је изникао, гурнули га у један животу који кад је загледао, он се загрозио, ужаснуо, тргнуо. И пошао је натраг кад већ више мостова није било: у онај живот није се усудио да уђе, а овај други постао му је неприступан. И он је застао, остао тако стојећи, ни идући ни напријед ни натраг, с презривим осмјехом према себи, са рукама на леђима, осјећајући горко сву биједу и глупост свога положаја.“ (Стр. 78)

По тим редовима дало би се извести да је Г. Милићевић — који је доцније стекао извесне социолошке претенсије, не много разумне, у осталом — хтео да развије познату идеју о „декласираним“, коју је Морис Барес развијао у 2ез Пвгаства, Вјенцеслав Новак у Тшту Дорчићу, Г. Милутин Ускоко- · вић у Дошљацима. Али каои Г. Ускоковић, он је више дао дело моралног посматрања, психолошке анализе, рашчлањавања наизменичних стања свести једнога бедног младог неврастеничара. Његов јунак не пати зато