Писци и књиге VII

140 ПИСЦИ И КЊИТЕ

што је из „корена истргнут“, но просто зато што је пометен, „понесен па упуштен“, ориенталски „бадаваџија“ и словенски мрљавац, који своју урођену лењост, неспособност и нерад прикрива свакојаким „проблемима“ Е

Јунак није ни мало симпатичан. Он је од оних себичних болесника који ништа друго не мисле до само о себи, и који цео свет гледају кроз своју физичку и моралну беду. Он чини утисак оних индијских факира који век проведу гледајући у свој пупак. Г. Вељко Милићевић није успео да нам свог кукавног јунака представи као жртву једног тешког социјалног преображаја, прилагођавања једне младе расе условима модернога живота. Али Г. Милићевић ако није успео као социолог, успео је као писац. Он је метнуо свога јунака на анатомски сто, и пред нашим очима стао сећи сав његов морални организам, разголићавати целу његову душу, рашчлањавати сваку његову помисао, бацати пуну светлост анализе у све мрачне кутове његове хаотичне душе. Са неким тужним задовољством он се заустављао на моралној беди свога јунака, наглашавао болни неред у његовој души и излагао све његове душевне ране. Он се хотимично и свирепо зауставља, као да ножем дуби већ отворене ране. Местимично та оштра анализа чини тежак утисак, али је посао рађен са таквом ладном храброшћу, са таквом сигурношћу руке, са таквом продирном интелигенцијом,. да све то задивљава код младог човека од