Писци и књиге VII

ИСТОЧНО ИЛИ ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 19

Ддужним наречјем писану прву књигу својих Дјела. „Љубомир Ковачевић свој чланак · Гтеколико хронолошких исправака у српској историји, који је изишао у Х књизи Годишњице Пиколе Чупића за 1878, штампао је јужним наречјем. Лазе К. Лазаревића приповетка Школска икона у дубровачком 51/оутси изишла је штампана јужним наречјем и тако унета у Шесш приповедака (1886). И доцније било је писаца из североисточних крајева наших који су писали јужним наречјем. Тихомир Остојић је деведесетих година писао јужним наречјем. Јован Живановић још и данас тако пише. Последњи од писаца из северо-источних крајева који је покушао да образложи писање јужним наречјем био је Драгиша Станојевић. Он је Ариостовог Бијесног Роланда превео у главном јекавски. Уз тај превод дао је занимљиву књижицу ЛПоговор Бесном Роланду (1898). Ту он вели: „Пајчистији, најзвучнији, најмузичнији, једном речи најлепши српски говор разлеже се по Херцеговини. Ту „сељак овчар говори академски, ћосћ-зег 1зсћ.“. „Сви Срби треба само херцеговачким говором да пишу своје песме. Он је лепши, мекши, оштрији, силнији, музичнији од ресавскога“. Али, у прози: „сви Срби треба да пишу само ресавски“. Херцеговачки је тежак и њиме се врло често погрешно пише. Ресавски говор је „простији и лакши...“ „Његова простота и лакоћа биће му моћно оруђе у борби за опстанак. Простији језички облици побеђују а.