Писци и књиге VII

18 ПИСЦИ И КЊИГЕ

дом Београђанин, прве своје стихове, Песме (1854), штампао је источним наречјем; поставши фанатичан Вуковац, поневши фес као и његов узор, он је почео писати јужним наречјем: Пасшири (1866) и Дахире (1891) писани су чистим јужним наречјем. Бранко Радичевић, који се учио српском језику у Караџићевом Српском Рјечнићу и у његовим збиркама народних песама, често се служио и јекавским облицима; његова песма Ајдук (1843) и спев Ајдуков гроб (1849) написани су јекавски. Змај Јован Јовановић, рођен Новосађанин, у старости написао је јужним наречјем своје књиге имитација народних песама: Снохватице (1895, 1900) и Девесиље (1900). Код Ђуре Јакшића, родом Банаћанина, опажају се јекавизми („Гром је ријеч којим 360риш хола...“ „Ти који се пријеваром црном...“ ит. д.). У омладинском покрету била је струја да се прихвати јужно наречје, јер оно изгледа већма народско и српско, исто онако као што је тада изгледало да треба носити народно одело. У Машици за 1867 предлаже се „Омладини што ће се скоро скупити у Београду“: „јужни нам говор ваља примити за књижевни“. Стојан Новаковић почев је писати јужним наречјем, и тако писао још 1868 у Вили и 1869 у Матици. Мита Ракић 1868 преводио је у Машици Бихнера јужним наречјем; Милован Ђ. Глишић, родом Ваљевац, почео је у Зори за 1869 писати јужним; Београђанин Љубомир Недић преводио је 1871 јужним наречјем Жукова пушовања по свијету; Јаков Игњатовић је 1874 издао