Писци и књиге VII

22 ПИСЦИ И КЊИГЕ

не говори сва јекавски, но у северном приморју и на острвима икавски. У Хрватско! има много икаваца; у правој Хрватској, око Загреба и Вараждина, говори се екавски. У Србији само један мали део говори јекавски : данашњи ужички округ цео, и делови чачанског, рудничког, ваљевског и подринског. Караџић је наилазио на трагове јекавизма и у северо-источним, екавским крајевима, уопштавао те појединачне и усамљене случајеве, и апсолутно нетачно тврдио да се јужно наречје говори до Београда, па чак и до Будима. Гоме хотимичном и произвољном проширавању области јужнога наречја треба још додати и намерно прећуткивање ширине 0о6ласти источног и западног, екавског и икавског наречја. Познате су границе данашњих наречја српско-хрватских, и треба само бацити поглед на диалектолошку карту Г. Александра Белића и опазити одмах колико је Караџић хотимично и нетачно проширио границе јужнога наречја.

2) Готово све народне песме постале су на јужном наречју. То је делимично тачно, јер има доста народних песама на екавском и икавском наречју, за које Караџић, у почетку свога рада на скупљању, није ни знао, нарочито му није било познато народно благо у искључиво екавским крајевима, у Старој Србији и Маћедонији. Затим, тај разлог тек је другог реда. Он је могао бити нарочито и пресудно важан за Караџића, који је у народним песмама гледао „једино и вјечно украшеније литературе наше“, и могао је имати

ње