Писци и књиге VII

ИСТОЧНО ИЛИ ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 2

великог значаја за онај нараштај који је био сав васпитан у романтичарском култу народне поезије. Данас, када се писана књижевност наша развила и има високих уметничких дела, када се не мисли више да су народне песме почетна и завршна тачка душевног живота народног, данас тај разлог није довољан да уобичајено наречје народних песама буде књижевно наречје целе српско-хрватске књижевности. 3) „...ни у једном другом нарјечију ријечи различнога значења словима [сеј не могу разликоваши, као на пример сједим (еп зите) и сиједим (јећ мегде отан) гатеваши (атапсеп хи зтоепј и запијеваши (ећкјавеп) тако отшшјевати и отштпијеваши, попјеваши и попијевати, и т. д.“ Разлог је сасвим усиљен, јер смисао речи не види се само по њиховој засебној физиономији но и по смислу у реченици. Пре свега, различан смисао може се обележити акцентом: седеши и седеши, 34певати и запеваши. У свима језицима, па и у нашем, велики је број облика и речи који истоветно гласе а разно значење имају. У целој реченици и у склопу мисли никада нема опасности да се побрка смисао речи. Ни у јужном наречју не може да се споља обележи разлика код речи разнога значења које се подједнако пишу: море (са једним истим акцентом има три смисла: море! усклик; море, таге; море, треће лице множине садашњега времена од глагола морити); коса (у три смисла); глагол биши (помоћни глагол, у смислу постојати, и у смислу тући), плавиши