Писци и књиге VII

24 ПИСЦИ и КЊИГЕ

(у смислу боје, и у смислу плавити обалу). Исто онако као што није потребно нарочитим ознакама обележавати смисао тих речи које подједнако гласе и у јужном наречју, није нарочито потребно јекавизмом обележавати разне смисле речи: седеши, попеваши, запеваши, ошпеваши и Т.Д..

4) „јужни говор је најближи и словгнском нарјечију, од којега многи вичу да се

не шреба удаљаваши“. Караџић наводи тај.

разлог без много убеђења, више као једно туђе мишљење („многи вичу...“), на које сам много не полаже. И одиста, ако је било човека који није имао права да наведе тај разлог то је био Караџић, који је из азбуке избацио знатан број непотребних словенских слова и увео из латинице /; који је својим фонетичним правописом још више одвајао српски језик од словенског језика, и који је стално тврдио да су словенски језик и српски језик два разна језика који имају да живе својим засебним животом. Колико је Караџић био нелогичан са самим собом наводећи тај разлог, још боље се види из овога. Пишући правила за јужно наречје, он који се стално борио за ослобођење од црквено-словенског језика, почео је тражити од писаца да знају црквено словенску ортографију! „Најприје се мора помислити, вели он, да сваки наш књижевник закона грчкога зна гдје по славен-

ском језику ваља писати љ...“ Са разлогом,

поводом тога тврђења, пише 1 Белић: „Дакле, да би знао писати својим књижевним језиком, који је у исто време и народни, велики део

ма